Arhive kategorije: Istorija

Istorija:Prve zadruge

Sredstva štednje i zajma

Bosna je uglavnom, zemlja poljoprivrednika, više od 87 posto stanovništva se još 1910 bavilo poljoprivredom kao osnovnim zanimanjem. Kako povećati budžet i osigurati napredak? Morao je to biti glavni zadatak! Tada na kraju turskog perioda glavni zadatak u ekonomiji bio je uspostavljanje savremene monetarne ekonomije, problem je bio u nedostatku novca. Nekoliko banaka trpelo je zbog nedostatka novca i nije bilo naklonjeno da kreditiraju neizvjesnu poljoprivredu. Pored toga, procenti kamata su već bili visoki po turskom zakonu, dvanaest od sto po zakonu. ali i od 18 do 24, čak 100 odsto je uzimato.

Farmer koji je razmišljao o napredku nije mogao raditi bez kapitala. Tako je pozajmljivao novac uz visoke kamate. Stoga je profitabilnost njegovog poslovanja dovedena u pitanje od samog početka. Sredinom osamdesetih, vlasti su intervenisale, stvarajući tzv. ‘Okružne fondova za podršku’. U njih se slijevao na prvom mjestu novac iz državnih fondova, novac koji je čak poticao iz turskog perioda i reljef fondova (Menafsi = Dandu: a oni su nastali na sljedeći način: Svake godine, turske vlasti vraćaju nazad od svoje desetine dio za potrebe nastale zbog šteta na usjevima, itd da služi kao rezervna zaliha. Ako nije bilo potrebe za ovim rezervama, oni su ih prodali i sredstva od prodaje su išla u reljef fondove, te su onda distribuirali novac siromašnim kao pozajmice). Cijela populacija je morala da doprinesi ovom fondu, bilo da je to bila određena premija kod plaćanja godišnje desetine,  je stanovništvo platilo jednokratnu kvotu; Ovaj fond je takođe prihvatio dobrovoljne doprinose pojedinaca. Godišnji višak od kamata ostao je kod fonda. Konačno, dobrovoljni fondovi koji su postojali u pojedinačnim zajednicama, koji više nisu mogli služiti njihovim namjerama, bili su upućeni na ‘Okružni fond za podršku’.

Međutim, ove banke nisu ispunile očekivanja kolonista. Znali su to iz iskustva Nemačke Raiffeisenkassen, koji je kod kuće radio mnogo bolje. Takođe, kolonisti su bili ne zadovoljni relativno malim zajmovima. Nedostatak novca bio je kod prvih naseljenika gotovo kao bolest. Uticajni ljudi (otac Beda, njemački dobronamjernici i okružni lideri) pokušali su u više Banaka, da donesu sredstva koloniji, ali to je bilo veoma teško. Sada su kolonisti, koji nisu imali bogate rođake i poznanike u svojoj domovini koji bi im dali pozajmicu, a uzimanje sredstva na zajam je bilo veoma loša praksa ili su okrenuli leđa koloni ili su morali naporno raditi i teško raditi mnogo, mnogo godina, da bi došli na zelenu granu. Ovaj nedostatak novca i dalje je postojao i nakon dugo godina. Konačno Kolonisti su odlučili da prate primjer iz njihove domovine Raiffeisenkassena je pronađen kao rješenje. Ministar Maleschitsch i Windthorst je već 1894. godine učinio energične korake ka dozvoli za osnivanje. Ali vlada je želela da finansijske institucije, koju su posebno uspostavljene za Bosnu, drže i stoje iza toga što je prilično suprotno od Raiffeisenkassen-a. oni bi privukli pažnju kolonista ka Unionbank Sarajevo, koja je davala samo male kredite. Od 1894. godine Nekoliko naseljenika iz Rudolfstala i Windthorsta primilo je novac ‘Banja Lukaner Sparkasse A.-G’. koja je davala za sedam, sedam i po procenata. Tada dolazi bosanskohercegovačka ‘Landesbank’, mada odobrava(šest procenata) na potrošnju, ali samo za promjene i sa vrlo dobrom garancijom. U međuvremenu, i Rudolfstal i Windthorst uvek preduzimala korake za dobijanje dozvole i Osnivanje Raiffeisenkassen. Sada je vlada savjetovala akciji u nemačkoj poljoprivrednoj banci u Beču ili još uvek bolje da učestvuju u Pragu, onda bi ove institucije pustile novac u koloniju. Intervenisali su pojedinci, ali nije došla do bitne pomoći.

Na pedesetgodišnjicu cara Franz Josipa mnogi iz Windthorsta i Rudolfstala su bili u Beču. Tom prilikom, jedan je doneo zahtjev koji je dodijeljen Baronu fon Burijanu Austrougarski ministar finansija i bivšem šefu države Bosne, opet za odobrenje Raiffeisenkasse u obe Kolonije kao i ranije. Baron von Burian je dao takođe privlačan odgovor i samo izvršenje odloženo do 1912. Nakon što je stvar pripremljena i stekla popularnost kod ljudi, evangelistički pastor W. Ochler, uz pomoć brata, kolonijalnog advokata dr. jur. A. Oehler, na kraju, vlada  osniva Raiffeisenkasn  ne samo za dve kolonije Windthorst i Rudolfstal. već za sve njemačke kolonije u Bosni i Hercegovini. Kao udruženje svih ovih fondova, ‘Udruženje nemačkih poljoprivrednih kredita’ i upravljanja dugom osnovano je u Banja Luci Privredna udruženja u Bosni i Hercegovini e.G.m.b.H .- osnovana. Kao član upravnog odbora u vreme osnivanja udruženja, pored dva gospodina Ochler-a, takođe veteran ‘Banje Lukanera’ G. Reichmann i predstavnici obe najmoćnije kolonije. Oskar Bekmann za Rudolfstal und Anton Mahlberg za Windthorst.

U obe kolonije osnovička skupština je održana  u jesen 1912. godine: u Windthorstu je učlanjeno oko 40 u Rudolstalu oko 30 članova. Osnovane su i u Čelincu. Dubravama i Trošeljoma. Svrha ovih zadruga bile su podrška članovima i njihovim Ekonomskim potrebama. Sjedište je sada održavalo silne računovodstvene kurseva da bi mogli da vode evidenciju kod realizacije. Kasnije je nastalo nešto obimnije Odeljenje za robu, koje je povezalo jeftine Nabavka najraznovrsnijih proizvoda široke potrošnje za potrebe Poljoprivrede.

Na osnivačkom sastanku u Rudolfstalu (20. oktobra 1912.) izabran je odbornik W. Purk (predsednik). W. Nienaber, Robert Franke, Oskar Böckmann i Johann Tcrrlutter, sekretar je bio Georg Volkmer. Iz izbora u Nadzorni odbor (2. decembra 1912.) izašao je J. Düttmann. H. Grüger. P. Welzel, B. Purk, H. Klune i Friedrich Ertl (predsedavajući). Priliv novca je odmah započeo po startu. Do kraja decembra Rudolfstal npr. Već ima uštede od 19945 kruna i plus očekivali još 7000 kruna; Windthorst je prikazao 22410 kruna. Ukupan promet od pet kastija u tom periodu iznosio je 140.891 kruna, sumirano Windthorst i Rudolfstal su učestvovali sa 107972 kruna.

Za štedne depozite davale su banke šest procenata. Takođe u narednim godinama kretanje novca se razvilo u uzlaznoj liniji, obje Registar kase su već bile upisanle akcije sa pet Procenata kamatom i dalje izdvojili u rezervni fond. Članovi su mogli u ratu i prvom posleratnim godinama činiti prilične uštede, postaje vruće deponirajući  svoju gotovinu, sva ova sredstva su u sjedištu u Banja Luci. Došlo je do neslaganja, što je dovelo do toga da je Rudolfstal napustio udruženje. Radio je prvo sam, potom tražio kredite od Hrvatske Banke Banja Luka tako će se rješiti Obaveza i povezati se sa Agraria u Novom Sadu. Godišnji saldo za 1928. iznosio je 917023 Dinara. Upravni direktor bio je Matthias Heinemann.

Windthorst je ostao kod Udruženja. Lažnim spekulacijama istih nastali su gubici i mnogi bi ga varili ne pridržavajući se obaveza, što se odnosi i na Zadruge. Deponenti u Windthorstu zahtijevali su povratak svojih depozita. Dvije petine članova su napustili. Kooperativa je bila blizu toga da se raspadne, ali je opstala kroz spremnost članova da se žrtvuju, posebno Zvaničnici. Ovo krizno vrijeme je takođe otjeralo Windthorst u kooperaciju i 1927. se pridružila Poljoprivrednom fondu za centralne zajmove G. m. b. H. u Novi Sad (Neusatz). te je takođe renovirala udruženje Lukana u iznosu oko 50.000 dinara što je bilo korisno. Posle toga, zadruga je dobro funkcionisala i ponovo uživali u punom povjerenju kolonista. 1929. godine zadruga je bila na dobrom putu i nadali se, posebno u narednoj godini da će izgraditi kooperativni dom. U ovoj godini menadžment je bio u rukama sledeće Gospode: Odbor: Josef Ebertz (predsednik). Eugene Perau (zamjena). Anton Bockmann. Fridrih Lamers, Peter Görges. Anton te Best, Franz Hentschel. Aufischtsrat: Mgr. Hermann Düttmann (predsjedavajući), Bernhard Jansen (vicekancelar). Peter Frish. Anton Siebenmorgen, Johann Gallemann, Heinrich Haylage. Blagajna je Heinrich Schröer i knjigovođa Otto Lamers. Sledeći tabelarni pregled daje razvoj  još bolje:

Seoska štednja i udruženje za zajmove. reg. G.

Nova Topola (Windthorst) i okolica, Bosna.

Godina Članova Depoziti Zajmovi Ukupna prodaja
1912 75 25000 kr. 17000 kr. 54000 kr.
1913 114 46000 kr. 50000 kr. 160000 kr.
1914 123 84000 kr. 45000 kr. 180000 kr.
1915 130 127000 kr. 32000 kr. 240000 kr.
1916 130 208000 kr. 37000 kr. 44000 kr.
1917 146 354000 kr. 115000 kr. 620000 kr.
1918 153 640000 kr. 162000 kr. 780000 kr.
1919 159 710000 kr. 240000 kr. 1020000 kr
1920 160 767000 kr. 190000 kr. 1290000 kr.
1921 137 753000 kr 87000 kr. 920000 kr.
1922 125 796000 kr. 137000 kr. 576000 kr.
1923 121 135000 kr. 30000 Din. 230000 Din.
1924 119 82000 Din. 23000 Din. 288000 Din.
1925 110 75000 Din. 23000 Din. 98000 Din.
1926 105 135000 Din. 255000 Din. 730000 Din.
1927 102 310000 Din. 337000 Din. 1256000 Din.
1928 150 266000 Din. 937000 Din. 3094000 Din.
1929 179 550000 Din. 1084000 Din. 2923000 Din.

Istorija:Pješačka staza u Topoli

Danas napokon Topola treba da dobije pješačke staze, a radovi su  u toku i u planu je 3 kilometra, pa da vidimo kako je to nekad bilo i kada je Topola imala pješačke staze i čuvene gape.

Istorijski razvoj Topole je bitno povezan sa Aleksandrovcom, Maglajanima, Trošeljima i još nekoliko mjesta u Lijevču pa će u tekstovima biti riječ i o njima.

Izgradnja puteva i pješačkih staza u Topoli

O putu se nije mnogo razmišljalo od vremena kada je vojska to uredila. Na taj način, zajednice odlučuju za temeljito poboljšanje iz sopstvenih izvora. Rudolfstal je 1885. godine podijelio dužinu od 7,8 km u 78 dijelova i podijelio ih kolonistima. Svaki kolonist sada mora svoje dijelove uraditi do 5. oktobra, kako bi izravnali jezero, očistili šljunak i očistili jarke. Ebeling i njegovi troje ljudi dobijaju pet dijelova, Moorman četiri, Purk, Langer i Pachen po tri, Bauch, Winter, Bloms, Kohnen, Nagel, Shindler, Prause, Brandstatter, Schuler i Klein dva, a svi drugi 44 kolonista po jednu. Na sličan način, Windhorst je takođe poboljšao njegovo ne-tako malo opterećenje.

1909. godine, kada su vlasti željele proširiti cestu za četiri do pet metara, mještani kuda je put išao, istakli su da su već platili porez za žrtvovane metre, morali su da pomijeraju voće i čak štale, da bi put bio 16 metara i dovoljne širine.

Šljunkom oblast nije siromašna, ali većina zemljišta je kultivisana, a samo mjesta na kojima je bilo moguće zajednica je označila za korištenje. Odmah nakon rata, Opštinsko vijeće Rudofstala napravilo je neku vrstu namjere da proširi pet opštinskih puteva i da napravi pješačku stazu pored puta, što je bilo više nego potrebno. Ništa nije urađeno.

Tada je zajednica odlučila da izgradi pješačku stazu pet kilometara dugačke vlastitim angažmanom, ubrzo je usledila realizacija u Ober Windthorstu 1926. godine i Topola je dobila pješačku stazu.

IT:Kompjuteri “made in YU”

Tehnologija ovde ne igrа nikаkvu ulogu,produktivnost i odnosi nа jugoslovenskom tržištu tаkođe. Nekoliko momаkа je to vrlo dobro shvаtilo pа progrаme “sinkler” ili “komodor” prodаju Englezimа, prvoj evropskoj kompjuterskoj sili. Svojevremeno, kаdа je Klаjv Sinkler odlučio dа nаprаvi kompjuter koji će ući u svаku kuću, а stаjаti koliko i desetinа prosiječne mjesečne zаrаde, prvа stvаr je bilа dа obezbedi jevtin mikroprocesor – dušu i mozаk svаkog rаčunаrа. I obezbedio gа je tаko što je od proizvođаčа odmаh nаručio seriju od nekoliko milionа komаdа.

Dаnаs, posle dostа godinа, i mnogi drugi proizvođаči, koji nisu išli putem, učinili su sve ne bi li smаnjili cenu i uspeli dа pomere neki od Sinklerovih modelа sа tronа. Rаčunаri su postаli jevtini, pristupаčni, bukvаlno, svаkome.

A kod nаs?

Prvo se činilo dа je potrebno dа se pojаvi neki Klаjv Sinkler, ondа je izgledаlo dа se on nаšаo u liku Voje Antonićа, čovijekа koji je već rаnije imаo jednu svoju konstrukciju kompjuterа (zvаo se “Rаdojlo”) kome su zdušno pomogli čаsopis zа populаrizаciju nаuke “Gаlаksijа” i “Elektronikа-inženjering” iz Zemunа. Tаko je nаstаlа “gаlаksijа”, rаčunаr vrlo skromnih mogućnosti, аli koji je u dijelovimа mogаo dа se nаbаvi zа mаnje od milion stаrih dinаrа početkom godine, ili zа gotovo tri dаnаs.

“Elektronikа-inženjering” je počelа i serijsku proizvodnju, poboljšаnа verzijа veće memorije stаje oko šest milionа, dosаd je prodаto 400 komаdа, u proizvodnji ih je još oko tri stotine. Rаčunаjući i nešto mаnje od 7.000 “gаlаksijа”, koje su kupljene u dijelovimа pа sаstаvljene, ovo je nаjrаsprostranjeniji domаći rаčunаr, ujedno i jedini koji se može nаbаviti u prodаvnici, zа kojeg postoji i solidnа progrаmskа podrškа. A štа je sа ostаlimа, sа svim onimа koji se pojаvljuju nа sаjmovimа, čiji se prospekti mogu videti?

Iduće godine – 2.000 “lolа”

Jedаn od njih “lolа 8” (u fаbrici “Ivo Lolа Ribаr” u Železniku ne kriju velike аmbicije sа ovim rаčunаrom) nаšаo je svoje mjesto u mnogim školаmа.

Međutim, nemoguće gа je kupiti, tаčnije to je nemoguće “fizičkim licimа”. Kаdа bude prorаdilа omlаdinskа fаbrikа rаčunаrа u Lominoj ulici u Beogrаdu, moždа će i to moći.

Ovаko, o “loli”, koji je uzgred jedаn od prvih domаćih mikro rаčunаrа, zаsаd se mogu sаmo prаviti plаnovi. Kаo što je i onаj koji obećаvа iduće godine 2.000 “lolа”. Uostаlom, proizvodnjа kućnih kompjuterа u “Ivi Loli Ribаru” je bilа sporedаn posаo, onаj koji je proizаšаo iz mnogo većih i uspešnijih, iz industrijskih rаčunаrа i robotа po kojimа je fаbrikа “ILR” steklа zаvidаn ugled. Čini se dа je sličnа situаcijа i sа ostаlim proizvođаčimа, а sаdа ih već imа desetаk u zemlji.

Međutim, kаko je krenulo ne trebа sumnjаti dа će zа godinu, moždа nаjviše dve, tržište biti preplаvljeno mikrokompjuterimа iz domаćih fаbrikа.  Na strаnu pitаnje dа li će biti na evropskom nivou, dа li će biti preskupi, ostаje pitаnje: trebа li zbog togа dа budemo zаdovoljni i ponosni?

U svаkom slučаju bi trebаlo tаko dа bude – kаže Miroslаv Bogosаvljev, direktor “Elektronikа-inženjeringа” – Mislim, međutim, dа je mnogo ozbiljnije nešto drugo. Možemo dа čitаmo kаko se celа zаpаdnа Evropi ujedinilа ne bi li osvojilа proizvodnju rаčunаrа
četvrte generacije; o petoj (kompjuterimа orgаnskog poreklа) uveliko se govori i eksperimentiše, а mi, svаko zа sebe, rаdimo nešto oko treće. Doduše, postoje sаdа neke preporuke dа se ujedinimo oko Privredne komore Jugoslаvije i jа se nаjiskrenije nаdаm dа ćemo nešto učiniti.

S druge strаne, desetаk proizvođаčа prаvi, ili to nаmerаvа uskoro dа počne, kućne rаčunаre, аli niko dodаtnu opremu.  Tаko, nа primer, niko ne proizvodi disketu, štаmpаč prаvi TRS (Tvornicа rаčunskih strojevа) iz Zаgrebа, аli on stаje 65 milionа stаrih dinаrа. Pа, to je koještа!

Potencijаlno dobrа mаšinа

Naš ljepotan: mikroračunar “galaksija” Zаto, međutim, postoji, zа kućne rаčunаre i te kаko vаžnа, dodаtnа opremа u kojoj možemo biti ne sаmo rаvni sа svijetom već i prednjаčiti.

To je tаkozvаni softver ili progrаmskа podrškа. Bez togа, svаki rаčunаr je sаmo potencijаlno dobrа mаšinа, isto što i grаmofon bez ploče, odnosno bez tržištа gde bi mogle dа se kupe. Koliko su progrаmi vаžni nаjbolje govori sledeći primer: rаčunаri su sve jevtiniji, progrаmi sve skuplji.

Često, ukoliko je reč o velikim specijаlizovаnim progrаmimа, oni stаju više nego dobаr kompjuter!
Dа bi se nаprаvio dobаr progrаm, potrebnа je sаmo pаmet. Tehnologijа ovde ne igrа nikаkvu ulogu, produktivnost i odnosi nа jugoslovenskom tržištu tаkođe. Nekoliko momаkа je to vrlo dobro shvаtilo pа progrаme zа “sinkler” ili “komodor” prodаju Englezimа, prvoj evropskoj kompjuterskoj sili. Uostalom, Mađari su nedаvno uvezli 20.000 “komodorа” dа bi obučili progrаmere, svetu počeli dа prodаju progrаme. Štetа što niko o tome kod nаs ne rаzmišlja.

Moždа će vjest koju smo ovih dаnа mogli dа pročitаmo dovesti i do togа. Jer, od nove godine će biti dozvoljen uvoz kućnih kompjuterа do vrednosti od četiri milionа stаrih dinаrа. A uprаvo toliko stаje jedаn “komodor 64”.

Napisao: Mihajlo Dаjmаk, obrada: Yugopapir
(Ilustrovana, novembar 1984.)

Filijala Marijin Dvor

Trapisti su kupili 1893. godine u Windhorstu zemlju od jednog koloniste i tu osnovali filijalu Marienburg – Marijin Dvor. Kamen temeljac postavili su 18. marta iste godine. Sagradili su i crkvu i u njoj slavili prvu sv. misu 18. novembra.I u ovoj filijali otvorili su pored ostalih gospodarskih objekata i siranu. Mještani su im i ovdje svakodnevno isporučivali mlijeko koje se oni prerađivali u sir i maslac.

Proizvodnja sira u obje filijale uspješno se razvijala. Svakoga dana otkupljivali su 2.000 ili čak 3.000 litara mlijeka. S uspješnim razvojem sirana otkup mlijeka se povećao na čak 8.000 litara mlijeka. Proizvodnja sira dostigla je godišnje 100 do 120 tona, a maslaca do 110 tona. Višak otkupljenog i vlastitog mlijeka pasterizirali su i dovozili u Banjaluku gdje su ga nudili na prodaju. Mlijeko je bilo veoma cijenjeno zbog svoje kvalitete, ali i zbog cijene. Naime, bilo je jeftinije nego kod drugih prodavača.

Sir su pakirali u pakete od 4,8 kg i slali ga poštom, odnosno otpremali željeznicom naručiteljima po cijeloj Monarhiji, ali i van njezinih granica. Bili su također i službeni opskrbljivači sirom kraljevskog dvora u Beogradu.

Putopisac H. Renner piše: “Sada se samostan… bavi fabrikacijom takozvanog trapističkog sira, koji je na dobru glasu i izvozi se i u inozemstvo. Pošto samostan nema toliko krava, uzima se mlijeko za samostansku siranu ponajviše iz bliskih njemačkih naseobina”.

Jedan kasniji kroničar bilježi: “Neću pretjerati ako ustvrdim da je danas Lijevče polje najrazumnije obrađeni predjel Bosne. Bosanski težaci iz okolice poprimili su nov način obrađivanja zemlje, te se danas takmiče s naseljenicima.

Sir su redovno slali na analize. Tako su 25. oktobra 1926. uputili Higijenskom zavodu sa školom narodnog zdravlja u Zagrebu tri uzorka sira pod sljedećim nazivima: “Fromage des Trapistes Croatie”, “Modly-ev Trapist sir” i “Fromage des Trapistes Mariastern”. Nakon
analize Zavod je poslao svoje stručno mišljenje pod br. 1390/926 od 17. novembra 1926. u kojem kaže: “Sve tri vrste sira su prvorazredne (vollfetter Käse) bez bitne razlike, osim u procentualnom mnoštvu vode, koja bi u trgovačkom pogledu mogla uplivisati na cijenu”.

No, ni siranama nije bilo lako poslovati pozitivno u to vrijeme. Naime, rješenjem Kraljevske banske uprave I broj 2583/T od 4. januara 1934. godine trapističke sirane uvrštena su u “industrijske radnje”.Stoga trapisti traže da se to rješenje stavi van snage i da ih se “uvrsti u proizvodne radnje zanatskog obima”.

Kraljevska banska uprava Vrbaske banovine, Otsek za trg. obrt i ind. donosi 14. travnja (aprila) 1938. godine rješenje br. 2309/T-38 u kojem stoji: “…donosim Odluku da se sirarska radnja Samostana trapista ima smatrati proizvodnjom radnjom zanatskog tipa. Razlozi: Zapisnikom o komisijskom uviđaju sirarske radnje Samostana trapista u Aleksandrovcu i Novoj Topoli ustanovljeno je:
a) način proizvodnje: sama izrada sira izvodi se ručnim radom, na taj način što se posle kuvanja mleka ovo sipa u kace, u kojima se zasiri, posle čega se sir formira, stavlja u potrebne kalupe, a zatim pod prese. Za celi ovaj rad ne upotrebljava se motorna snaga. Za sirenje postoje tri kace, tri ručne prese za prethodno isceđivanje mase i šest redova ručnih presa sa kalupima.
b) Podela rada: Podela rada u industrijskom smislu ne postoji.
v) Broj uposlenih radnika: U sirani posao obavlja pet redovnika (braće) uz povremenu pripomoć četiri poljoprivredna radnika.
g) Upotreba motorne snage: upotreba motorne snage prikazana je pod t.

a) odnosno ne upotrebljava se.
d) Da li se radi za stovarište ili prema porudžbini: radi se isključivo prema porudžbini.
đ) Dnevni kapacitet 100 (sto) sireva od cca 110 dk. dnevno u sirarskoj radnji u Aleksandrovcu, a u sirarskoj radnji u Novoj Topoli 80 (osamdeset) sirova iste težine.

Svi članovi komisije, kojoj je prisustvovao izaslanik Trgovinsko-industrijske i zanatske komore saglasili su se da se u konkretnom slučaju radi o proizvodnoj radnji zanatskog obima”.

Sirana u Topoli je uništena u septembru 1944. u ratnim dejstvima.

Trapisti tijekom 1946. godine još dobijaju brojne narudžbe za svoj sir iz Hrvatske, Slovenije, Srbije… Tako u pismu Gejzi Kerešiju, trgovcu iz Subotice, odgovaraju 13. septembra 1946. godine: “Ovime Vas učtivo izvješćujemo da Vašem nalogu u pogledu sira u Vašoj dopisnici od 5. o. mj. na žalost, ne možemo udovoljiti, budući
da je naša sirarna, pod kraj rata posve uništena sa cjelokupnim svojim uređajem.Sadašnje pak prilike ne dozvoljavaju nam da obnovimo sirarnu i nastavimo sadaljnjim radom na proizvodnji našeg, na daleko čuvenog sira trapist. To je prešlo u prošlost. Toliko za Vaše ravnanje.”

Pokoušaj ponovnog oživljavanja proizvodnje sira 1961. u Topoli je propao, a o pokušaju proizvodnje drugi put.